Ту смо да помогнемо у решавању правних проблема
Наше услуге
Уговорно право
- Преглед и писање уговора
- Помоћ у преговорима и закључивању уговора
- Заступање у споровима везаним за уговоре
- Саветовање о условима уговора и обавезама страна
- Разрешење спорова везаних за уговоре
Породично право
- Заступање у разводу брака и подели имовине
- Утвђивање очинства и права на старатељство
- Разрешење спорова у вези са алиментацијом и посећивањем деце
- Спровођење медијације и алтенативних начина решавања спорова
- Израда и преглед уговора о брачној предаји имовине
Наследно право
- Израда тестамента и саветовање у вези са наслеђивањем
- Заступање у споровима везаним за наслество
- Утврђивање права на наслеђивање
- Помоћ у припреми документацие и процесу наслеђивања
- Разрешење спорова у вези са поделом наслества
Радно право
- Саветовање у вези са законима о раду и правима радника
- Израда и преглед уговора о раду и споразумима о престанку радног односа
- Заступање у споровима са послодавцем ии надлежним органима
- Помоћ у остваривању права на накнаду зараде и друге бенефиције
- Заступање у споровима везаним за дискриминацију, мобинг и злостављање на радном месту
Кривично право
- Заступање у кривичном поступку
- Саветовање у вези са кривичним делима и оптужбама
- Праћење кривичног поступка и учешће у преговорима са тужилаштвом
- Помоћ у споровођењу истраге и прибављању доказа
- Заступање у жалбеном поступку
Привредно право
- Саветовање о оснивању привредног друштва и избору правне форме
- Израда и преглед уговора са пословним партнерима
- Заступање у споровима са државним органима и регулаторним телима
- Помоћ у изради општих услова пословања и правилника о раду.
- Заступање у споровима везаним за пословно право и права интелектуалне својине
Малолетни учиниоци кривичних дела
Положај малолетних учиниоца кривичних дела регулисан је Законом о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица. На питања која нису регулисана овим Законом, примењују се одредбе Кривичног законика и Законика о кривичном поступку. Укратко, према одредбама Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица:
Лица старости до 14 година живота нису кривично одговорна, док малолетници старости од 14 до 18 година јесу и деле се на млађе (од 14 до 16 година) и старије (од 16 до 18 година) малолетнике.Одредбе Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица примењују се, у донекле ограниченом обиму, и на лица која су кривично дело извршила као малолетна, а у време суђења нису напунила 21 годину, а под одређеним условима, могу се применити и на лица која су кривично дело извршила као пунолетна, а у време суђења нису навршила 21 годину.
Кривични поступак против малолетника се покреће искључиво на захтев вишег јавног тужилаштва, а води га и одлуку о одговорности и санкцији доноси виши суд.У кривичном поступку малолетник који је извршио кривично дело мора имати браниоца, који може бити ангажован по пуномоћју (изабрани бранилац), или ће малолетнику браниоца поставити Суд по службеној дужности.Обавезан учесник кривичног поступка поступка према малолетницима је орган старатељства – центар за социјални рад према месту пребивалишта малолетника, који за потребе поступка сачињава извештај и даје мишљење о личним, породичним и социјалним приликама малолетника.
Закон о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица предвиђа велики број могућих мера и санкција које се могу изрећи малолетнику у случају да се утврди да је учинио кривично дело поводом ког се поступак води.
Ове санкције иду од најблажих (васпитни налози, судски укор и мере посебних обавеза попут извињења оштећеном, надокнаде штете, завршавање школе, рад без накнаде у хуманитарним и сличним организацијама итд.), преко мера појачаног наџора над малолетницима (од стране родитеља или стараоца, или друге породице, или органа старатељства), до озбиљних попут упућивања у васпитно-поправни дом.
Најтежа санкција јесте казна малолетнички затвор, који се не може изрећи млађем малолетнику. Избор санкције врши Суд, водећи се узрастом малолетника и његовом личним, породичним и социјалним приликама, као и тежином извршеног кривичног дела. Приликом одређивања врсте мере и санкције, Суд је дужан да има у виду сврху која се жели постићи изрицањем одговарајуће санкције. За разлику од кривичних санкција које се изричу пунолетним учиниоцима кривичних дела и чија се сврха огледа у специјалној (спречавање учиниоца да чини кривична дела и утицање на њега да убудуће не чини кривична дела) и генералној (утицање на друге да не чине кривична дела, уз друштвену осуду за извршено кривично дело, јачање морала и учвршћивање обавезе поштовања закона) превенцији, у кривичном поступку према малолетницима апсолутни приоритет има специјална превенција – да се наџором, пружањем заштите и помоћи, као и обезбеђивањем општег и стручног оспособљавања, утиче на развој и јачање личне одговорности малолетника, на васпитавање и правилан развој његове личности, како би се обезбедило поновно укључивање малолетника у друштвену заједницу.
И овде долази до проблема који од доношења Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица (2005.) до данас није решен. Наиме, да би се остварила сврха специјалне превенције – да се малолетнику који је извршио или врши кривична дела помогне да се врати на „прави“ пут, услов свих услова јесте да реакција система буде благовремена. Другим речима, околност да је малолетник учинио кривично дело, јесте сигнал да му је потребна помоћ, како би малолетник разумео да вршење кривичних дела није прихватљиво и да му такво понашање, на краће или дуже стазе, може нанети само штету.
У пракси, дуго трајање кривичних поступака према малолетницима одлаже интервенцију друштва, чиме се малолетнику помоћ не указује онда када му је најпотребнија – када дело изврши, већ неколико година касније, по окончању кривичног поступка, када је малолетник пропусте већ исправио (нпр. у оквиру породице), или када је деликвенто понашање већ усвојио, јер је благовремена интервенција изостала.
У оба случаја, изрицање санкције малолетнику у поступку за кривично дело које је извршио неколико година раније остаје без позитивног ефекта, јер је малолетник већ свакако увидео да је погрешио па је престао са вршењем кривичних дела (у бољем случају), или је већ прихватио деликвентно понашање као модел (у лошијем), па ни једна од предвиђених санкција није од користи. У овом другом случају, постоје бројни радови који сведоче о неуспеху третмана који се према малолетним учиниоцима кривичних дела примењују у васпитно-поправним домовима, који се пре доживљавају као „школа“ за озбиљан криминал, него као установа из које ће малолетник изаћи ресоцијализован и са капацитетом да се укључи у нормалан живот.
Најчешћа кривична дела због којих се против малолетника води кривични поступак јесу туче, крађе и коришћење, одн. давање другом на коришћење опојних дрога.
Узроци вршења ових и других кривичних дела од стране малолетника су многобројни, по правилу испреплетани и међусобно повезани, чије би набрајање далеко превазишло границе овог текста. Поједностављено, ови узроци се крећу од баналних, попут младалачке радозналности и непромишљености, до озбиљних, као што су породични проблеми, утицај лошег друштва, прихватање погрешних узора и сл. Примера ради, за кривично дело које се састоји у давању на уживање опојне дроге другом малолетнику, прописана је казна затвора у трајању од две до десет година затвора.
Ово дело може да изврши малолетник који иначе нема проблема у понашању, нема склоност ка вршењу било каквих деликата и нема породичних или социјалних проблема, из радозналости и неозбиљности, често несвестан да пушењем џоинта траве са другом из разреда чини овако тешко кривично дело. Са друге стране, ово дело може да изврши и малолетник који већ има пропусте у развоју, који већ врши кривична дела, из дисфункционалне породице или слично. У оба случаја, кривично дело је исто, са истом прописаном казном, с тим да је очигледно да у односу на малолетника из другог случаја реакција и помоћ друштва морају бити знатно интезивнији негу у случају првог малолетника.
Оно што је заједничко за оба случаја јесте да реакција мора бити благовремена, јер уколико систем не реагује на време, малолетник из првог случаја може да постане зависник, док малолетник из другог случаја може да са радњи давања другом опојних друга на уживање пређе на продају опојне друге, као још теже кривично дело (уз напомену да се ради о крајње поједностављеним примерима, искључиво ради илустрације – не постоје гаранције да малолетник из првог случаја неће постати озбиљан криминалац само зато што је из узорне породице, као што није ни обавезно да ће малолетник из другог случаја временом постати још гори).
У сваком случају, након неколико година вођења кривичног поступка, у којима често малолетник постане пунолетан, па се избор могућих санкција сужава (нпр. тада већ не постоји могућност изрицања појачаног наџора од стране родитеља), изрицање било које од малолетничких санкција или остаје без ефекта (јер је малолетник у међувремену увидео попуст у понашању, разумео га и поправио се), или даје контраефекат (јер је већ малолетник постао деликвент, који малолетничку санкцију не прихвата и доживљава је као казну).
Из наведених разлога, чести су случајеви и да се кривични поступци према малолетницима обустављају, само из разлога што не постоји малолетничка санкција коју би било целисходно изрећи. Једном речју, у оваквим случајевима, ангажује се гломазан и скуп државни апарат (тужилаштво, суд, центар за социјални рад), чије ангажовање, само из разлога спорости, не даје резултат.
Закључак је неспоран. Да би се малолетнику помогло, таква помоћ мора бити пружена на време. Уколико благовремена помоћ изостане, све одредбе кривичног поступка према малолетницима о заштити, помоћи, позитивном утицају на малолетника и др., остају празно слово на папиру, а процедура таквог кривичног поступка и санкција којом се такав поступак окончава, остају на нивоу празне форме, лишене сваке стварне садржине и позитивних дејстава, како по малолетника, тако и по само друштво.
Како трајање малолетничког поступка временски није ограничено, нити постоје санкције за државне органе у случају спорог поступања, евентуално решење могло би бити, уз наравно озбиљну разраду, прописивање обавезног окончања малолетничког кривичног поступка у кратком року (до шест месеци), уз обавезу обуставе поступка у случају пробијања рока. У овом случају, реакција државе би била правовремена, без да се квалитет рада учесника у поступку наруши. Међутим, иако је проблем изнет у овом тексту већ одавно познат, околност да Закон о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица није мењан већ више од петнаест година, сведочи о незаинтересовани законодавца да овај проблем квалитетно и ефикасно